Рановац је једно од већих села из општине Петровац на Млави по површини коју захвата и разуђености домова. Као такво, припада највећим селима у Србији. Село је добило име по следећим догађајима који су се убрзано смењивали и углавном везивали за зулуме пред крај турске владавине.
Као и многи други живаљ из овога краја и ови мештани су се склањали са "ока бесних кабадахија". Турци олако прелазише границу између Србије и Хајдук Вељкове Крајине која беше изнад Горњака на месту Церетару. Не хајући много на склопљени мир, спуште се они планинским венцем преко Вукана у долину Млаве и часком направе немире међу становништвом. Преци данашњих рановчана, склонише се тако дубоко у шуму, на место где је било доста дивљих вишања.
Чим се доселише, место својих нових огњишта и пепелишта назваше Вишњица. Живеше они тако у миру и слози, док их Турци једном не нападоше.
Једнога дана, на некој светковини окупи се доста света, поведе се и коло. А тада долетеше црне птице и почеше над окупљеним светом да гачу "Га-а-га-гаа!". Тада, прозбори једна баба, окупљеном народу: "Море децо батаљујте то". Ово није добро предказаније, Турци ће да ударе на нас". То нико као да није чуо, већ почеше терати шалу: "Ајде мамо ћути море, шта ти знаш?" и наставише игру. Занешени песмом и свирком, Турке нису ни приметили. Навали сила и доста присутних настрада. Место на падини где се деси несрећа, оно мало преживелих назва Збега.
Турци се населише тамо доле ниже на оном малом парчету равнице у долини која је окружена свуда брдима уз саму реку Витовницу.
Ту направише Кале-утврђење, где се смести доста њихових војника. Прођоше године а Вишњичани не живеше у слози као некад. Оно мало преживелих, сваки је отишао на своју страну. Где имање ту и кућица и тор са стоком. Тако са брда на брдо. Турци сваке године одређеног дана, рано пре зоре, на Ђурђев дан по неком свом обичају излазили су из тврђаве и купали се у реци. Како су исти познавали околну рају, тако Вишњичани упознаше своје нове комшије.
Кад Србијом појури облак устаника, који поведе Милош Велики и они решише да наплате дугове не чекајући дуго. Те године сачекаше они да гора зазелени и сами Ђурђев дан.
Турци не слутећи ништа, почеше своје обреде и молитве бањањем у речици. Оружје и одело са мањим бројем стражара оставише на обали.
Вишњичани полако се прикрадаше дуж реке, стражаре разоружаше, а оне Турке у води на нишан метнуше. Јака паљба и јаук слегоше се са речице тако да река Витовница потече сва крвава. Тако они наплатише многе дугове.
Војвода Стреља и Павле Цукић, устанике благословише речима: ”Пошто јутрос рано поранисте и Турце побисте, нека вам се село од сад зове Рановац“.
Старе књиге казују да Вишњичани до тада славише Спасов Дан а од тада Рановчани Ђурђев дан.
Као доказ тога тешког времена и данас стоје остаци зидина турског утврђења у Рановцу.
Велико разбацано село са преко 900 домова и 4200 становника по имену Рановац и дан данас постоји.
На жалост, због беле куге и другог све је мање становника.
Ова легенда била је на Радио Београду (I програму) 11.08.1988. два пута у емисији "Драговање" а читао је легендарни новинар водитељ Драган Петровић. (Сетимо се да тада није било сателитског ТВ програма и данашњих модерних средстава комуникације, Радио Београд је био најслушанија радио станица, а није било места на земљиној кугли где се ова станица није могла чути. Тако да су многи тадашњи Југословени српског порекла у иностранству – дијаспори могли чути ову легенду у овој популарној радио емисији.
По причању учитељице Славице Колеровић из Рановца
забележио и послао за Радио Београд
Аца Животић - Гера
с. Каменово 12300-Петровац на Млави
28.06.1988. год. Петровац на Млави
