- Детаљи
- Аутор: Joomla
- Категорија: О Рановцу
- Прегледа: 252
Ратарско раније ратарско – сточарско, сеоско насеље разбијеног типа, у долинама Витовнице (48 km), Црновршке и Петршке реке, 12 km северо-источно од Петровца на Млави.
Површина атара износи 6.713 ha. У атару и селу има више извора: Фонтењ ла Слањенцилор, Фонтењ ла Башчиј, Фонтењ ла Школа, Фонтењ ла Зарјоњ, Фонтењ ла Петрже, Фонтењ Јерк и Фонтењ ла Јакоб, од којих последња два „лече од очију и грознице“.
Простире се у висинској зони 150-350 m. Обједињује 14 целина (Бачева, Бељетин, Брезивица, Црни врх, Црвени Поток, Доња и Горња Кршка река, Огрез, Претрже, Рановац село, Велика и Мала Слана, Велики поток и Зебац).
У атару су пронађени многобројни трагови старина (остаци насеља на вису Краку Пери у Слани, у Стануловцу, поред пута ка Мелници, селишта око Бољетина, Петрже поља и Орљева Виса и др.). Писани извори из 1467. године бележе село Слани (2 куће), које се у атару одржало до данашњег дана, а Рахановац се наводи 1733. године (60 домова- „људи сут Власи под комором“).
До 30-их година XX века Рановац је популационо највеће насеље на територији данашње општине Петровац на Млави.
- Детаљи
- Аутор: CH
- Категорија: О Рановцу
- Прегледа: 254
Рановац је једно од већих села из општине Петровац на Млави по површини коју захвата и разуђености домова. Као такво, припада највећим селима у Србији. Село је добило име по следећим догађајима који су се убрзано смењивали и углавном везивали за зулуме пред крај турске владавине.
Као и многи други живаљ из овога краја и ови мештани су се склањали са "ока бесних кабадахија". Турци олако прелазише границу између Србије и Хајдук Вељкове Крајине која беше изнад Горњака на месту Церетару. Не хајући много на склопљени мир, спуште се они планинским венцем преко Вукана у долину Млаве и часком направе немире међу становништвом. Преци данашњих рановчана, склонише се тако дубоко у шуму, на место где је било доста дивљих вишања.
Чим се доселише, место својих нових огњишта и пепелишта назваше Вишњица. Живеше они тако у миру и слози, док их Турци једном не нападоше.
Једнога дана, на некој светковини окупи се доста света, поведе се и коло. А тада долетеше црне птице и почеше над окупљеним светом да гачу "Га-а-га-гаа!". Тада, прозбори једна баба, окупљеном народу: "Море децо батаљујте то". Ово није добро предказаније, Турци ће да ударе на нас". То нико као да није чуо, већ почеше терати шалу: "Ајде мамо ћути море, шта ти знаш?" и наставише игру. Занешени песмом и свирком, Турке нису ни приметили. Навали сила и доста присутних настрада. Место на падини где се деси несрећа, оно мало преживелих назва Збега.
