prva srbska zastava vojvodstva 1804 1814

Ranovac je jedno od većih sela iz opštine Petrovac na Mlavi po površini koju zahvata i razuđenosti domova. Kao takvo, pripada najvećim selima u Srbiji.

Selo je dobilo ime po sledećim događajima koji su se ubrzano smenjivali i uglavnom vezivali za zulume pred kraj turske vladavine.

Kao i mnogi drugi živalj iz ovoga kraja i ovi meštani su se sklanjali sa "oka besnih kabadahija". Turci olako prelaziše granicu između Srbije i Hajduk Veljkove Krajine koja beše iznad Gornjaka na mestu Ceretaru. Ne hajući mnogo na sklopljeni mir, spušte se oni planinskim vencem preko Vukana u dolinu Mlave i časkom naprave nemire među stanovništvom. Preci današnjih ranovčana, skloniše se tako duboko u šumu, na mesto gde je bilo dosta divljih višanja.
Čim se doseliše, mesto svojih novih ognjišta i pepelišta nazvaše Višnjica. Živeše oni tako u miru i slozi, dok ih Turci jednom ne napadoše.

 Jednoga dana, na nekoj svetkovini okupi se dosta sveta, povede se i kolo. A tada doleteše crne ptice i počeše nad okupljenim svetom da gaču "Ga-a-ga-gaa!". Tada, prozbori jedna baba, okupljenom narodu: "More deco bataljujte to". Ovo nije dobro predkazanije, Turci će da udare na nas". To niko kao da nije čuo, već počeše terati šalu: "Ajde mamo ćuti more, šta ti znaš?" i nastaviše igru. Zanešeni pesmom i svirkom, Turke nisu ni primetili. Navali sila i dosta prisutnih nastrada. Mesto na padini gde se desi nesreća, ono malo preživelih nazva Zbega.

Turci se naseliše tamo dole niže na onom malom parčetu ravnice u dolini koja je okružena svuda brdima uz samu reku Vitovnicu.
Tu napraviše Kale-utvrđenje, gde se smesti dosta njihovih vojnika. Prođoše godine a Višnjičani ne živeše u slozi kao nekad. Ono malo preživelih, svaki je otišao na svoju stranu. Gde imanje tu i kućica i tor sa stokom. Tako sa brda na brdo. Turci svake godine određenog dana, rano pre zore, na Đurđev dan po nekom svom običaju izlazili su iz tvrđave i kupali se u reci. Kako su isti poznavali okolnu raju, tako Višnjičani upoznaše svoje nove komšije.

Kad Srbijom pojuri oblak ustanika, koji povede Miloš Veliki i oni rešiše da naplate dugove ne čekajući dugo. Te godine sačekaše oni da gora zazeleni i sami Đurđev dan.
Turci ne sluteći ništa, počeše svoje obrede i molitve banjanjem u rečici. Oružje i odelo sa manjim brojem stražara ostaviše na obali.
Višnjičani polako se prikradaše duž reke, stražare razoružaše, a one Turke u vodi na nišan metnuše. Jaka paljba i jauk slegoše se sa rečice tako da reka Vitovnica poteče sva krvava. Tako oni naplatiše mnoge dugove.
Vojvoda Strelja i Pavle Cukić, ustanike blagosloviše rečima: ”Pošto jutros rano poraniste i Turce pobiste, neka vam se selo od sad zove Ranovac“.

Stare knjige kazuju da Višnjičani do tada slaviše Spasov Dan a od tada Ranovčani Đurđev dan.
Kao dokaz toga teškog vremena i danas stoje ostaci zidina turskog utvrđenja u Ranovcu.
Veliko razbacano selo sa preko 900 domova i 4200 stanovnika po imenu Ranovac i dan danas postoji.

Na žalost, zbog bele kuge i drugog sve je manje stanovnika.

Ova legenda bila je na Radio Beogradu (I programu) 11.08.1988. dva puta u emisiji "Dragovanje" a čitao je legendarni novinar voditelj Dragan Petrović. (Setimo se da tada nije bilo satelitskog TV programa i današnjih modernih sredstava komunikacije, Radio Beograd je bio najslušanija radio stanica, a nije bilo mesta na zemljinoj kugli gde se ova stanica nije mogla čuti. Tako da su mnogi tadašnji Jugosloveni srpskog porekla u inostranstvu – dijaspori mogli čuti ovu legendu u ovoj popularnoj radio emisiji.

Po pričanju učiteljice Slavice Kolerović iz Ranovca
zabeležio i poslao za Radio Beograd
Aca Životić - Gera
s. Kamenovo 12300-Petrovac na Mlavi
28.06.1988. god.